Садржај
Свилену одећу измислили су древни Кинези. У ствари, свила је постала толико цењена у Кини да су људи почели да плаћају порез тканином. Жене су обично биле именоване за произвођаче свиле и следиле су строг производни процес у контролисаном окружењу. Свилене бубе су се чак чувале далеко од гласних звукова.
Историја кинеске свиле
Хси-Линг-Схих, супруга жутог цара из 3000. пре Христа, изумела је разбој и гајење свилене бубе, према миту и легенди. Археолошки докази о тракама, нитима, алатима за предење и уломцима тканина датирани су између 7000. и 2300. пне. У почетку је свилена одећа била доступна само цару и његовој породици. Међутим, током периода зараћених држава (од 475. до 221. п. Н. Е.) Производи од свиле постали су доступни широј популацији. Током 2. века пре нове ере, Кинези су први пут извозили свилу у друге земље, а свила је постала основни елемент кинеске економије.
Како се производи свила
Сирову кинеску свилу праве ларве слепог мољца Бомбик мори, који не може да лети. Ова врста се узгаја од дивљег мољца ексклузивно за Кину. Мољаци положе 500 јаја за недељу дана, а затим умиру. Из јаја се излеже 30.000 свилене бубе, које се хране великим количинама листова дуда. Чауре које стварају ове личинке су оно што рађа свилу.
Кинески процес ткања свиле
Кинези су поступак ткања свиле, или серикултуру, чували као строго чувану тајну две хиљаде година. Чауре свилене бубе држе се на топлом и сувом месту осам или девет дана. Њихово печење или парење убија ларве. Чахуре се потапају у топлу воду да би се олабавиле нити, које се затим намотавају на калем. Пет до осам нити се заврти заједно да би се створила линија. Коначни поступак је ткање нити за формирање одеће.