Садржај
Миметичка теорија долази од грчке ријечи мимесис, што значи имитација и репрезентација, и каже да су људи под утјецајем једни других и свијета који их окружује стварањем у различитим облицима. Пошто је Платон применио миметичку теорију у књижевности и одвојио је од нарације, мимезис је много више значио књижевности.
Плато
Платон сматра да је уметност имитација физичког света око себе, што је, према мишљењу филозофа, већ имитација идеје коју људи имају о овом свету. Према томе, он у основи каже да писац имитира имитације и представља много више од маште и емоција него од ума и стварности. Из тог разлога, према Платону, мимесис негативно утиче на читаоце обмањујући их.
Аристотел
Аристотел се не слаже са Платоном у смислу да за њега да имитира физички свет није само да га копира, већ да га прилагоди. Према Аристотеловом пријему миметичке теорије, имитација је неопходна да би се довршио овај непотпун физички свет у коме људи живе. Али имитација, како он то види, је сложена творевина, вјештина која мора ићи руку под руку са талентом и маштовитом моћи. Лодовицо Цастелветро и Јохн Дриден подржавају овај поглед и виде умјетност драме као јасну имитацију живота.
Хораце и Лонгино
Хораце и Лонгино виде миметичку теорију да ради само онда када је намјерно имитација древних дјела великих умјетника и писаца. Имитација овдје значи средства за задовољство и забаву читатеља, а тај циљ се сматра важнијим од некога тко покушава бити оригиналан или копира свијет око себе. За ове филозофе, писци би требало да имитирају поступке и радове других људи, а не физичке објекте и идеје.
Плотинус
Плотинус се слаже са Платоном о његовој теорији да уметност имитира живот, али иде даље када каже да та имитација није без разлога или одвојена од стварности. Напротив: све има свој крајњи циљ да се врати одакле је дошао, а писци опонашају свијет око себе у борби да пронађу свој пут до своје изворне природе.